Cveće i strah imaju mnogo toga zajedničkog.
Kao prvo, imaju prepoznatljiv miris, a kao drugo, oboje sada uzgajam u
svom botaničkom kutku.
Svaki dan zasadim ponešto, počev od raznobojne muškatle, žute i crvene begonije, japanske ljubičice, lavande, bosiljka i jagoda, pa do straha od Prizora. Kakav Prizor, pitaćete se. Sve ću vam pojasniti.
Počnimo od cveća.
Ako nastavim da donosim saksije, uskoro neću moći da izadjem na
sopstvenu terasu. Kod mene miriše kao u fabrici parfema Galimard, kod
Monte Karla.
U jednoj saksiji crvena muškatla. Lepa, kao naslikana.
Samo što ne propeva. Treperi po ceo dan na vetru; raširila se kao dobro
uhranjena domaćica na nekom vojvodjanskom salašu.
Svako jutro skuvam
sebi kafu i popijem je na terasi, uz kašičicu domaćeg slatka od šljiva
sa jatkom oraha u njemu - običaj koji sam ustanovila odnedavno, od kad
sam počela iz zavičaja da donosim mamine gurmanluke i da njima punim
police i frižider. E, to slatko je uvek bilo rezervisano za goste; no
sada čašćavam isključivo sebe i muškatlu. Da, i njoj dam malo; razmutim u
vodi onaj soft, pa je polijem. Kažu dobro će da raste i, u pravu su. A i
zaslužila je. Evo zašto.
Sednem ja tako, s kašičicom u jednoj i
šoljicom u drugoj ruci, kad ono od preko puta me posmatra Prizor. Taj
Prizor ne mogu da pohvatam, jer ima više lica. Ponekad je to komšija u
svojim srednjim četrdesetim, malo namćorast, navaljen na ogradu, kao da
čeka da ga neko isprebija. Jednom smo se "pokačili" oko parkinga. Ja sam
čoveku lepo rekla da može da se provuče izmedju mog i drugog automobila
i učtivo ga pitala da li, zaboga, želi da mu ja preparkiram auto. E od
tad ne razmenjujemo kulturno komšijsko "dobar dan". Doduše, mislim da mi
je taj komšija već malo i oprostio, jer često krišom pogleda kako
uspeva cveće na mojoj terasi, da li sam se dobro obukla jer je sveže
napolju; da li sam nekog ugostila, i slično. Znate onako, komšijske
stvari.
Drugi put Prizor se pojavi u obliku sede, bucmaste babe sa
naočarima s debelim okvirom. Ja mislim da je ta baba predsednik nekog
udruženja, jer ima pristup i drugim stanovima. Čas je na jednoj, čas na
drugoj terasi.
Evo jedne situacije.
Ona se takodje navali na
ogradu, na isti način kao i komšija (po čemu zaključujem da mu je majka)
i onda sazva jutarnji zbor radnih baba. Kada se svaka baba nadje na
svom mestu, sastanak poče tako što baba sa debelim naočarima, onako od
preko puta, po dijagonali, požele glasno dobro jutro okupljenima i upita
kako su i šta ima novo. Tako saznasmo da jednu boli kičma, a da ne
pričamo što je juče izvrnula nogu dok je pešačila do Cvetkove pijace.
Zatim, da djubretari nisu ispraznili kontejnere već nedelju dana; da je
neko otrovao jadnog psa koji se povremeno spuštao iz obližnjeg šumarka i
jednom, samo jednom malo ugrizo čoveka koji je tu prolazio; da se Rada
parkirala na Mirinom mestu (kod nas je, znate, taj parking kamen
spoticanja); da su kao mlade ustajale u cik zore i pratile svoje muževe
na posao, a sad ove mlade ništa ne rade i samo se "pirlitaju"...ne znaju
šta je "muka". Saznasmo tako muškatla i ja, da se unuka njene
prijateljice “upropastila”na ekskurziji u četvrtom razredu srednje
škole, “grom je ubio”. Unakazila se za svagda. Čusmo još da se razvodi
svastika njenog brata od ujaka, koja živi u nekom selu u Šumadiji, jer
se “spandjala” sa seoskim popom.
Jedna od baba se onda izvini što
mora ranije da napusti, jer mora da spremi ručak. Dolazi joj unuk iz
Bosne, sa novom devojkom koja je pevačica u Minhenu. Tako su se i sreli
na svadbi njegovog druga iz Nemačke. Čista sudbina ! Divna neka devojka !
Kaže baba da je priroda tu devojku obdarila neverovatnom lepotom. Kakva
puna usta i obline ! Sve prirodno ! Ali nije se njen unuk u to
zagledao, već u njenu pamet.
Uz gromoglasno odobravanje ostalih
radnih baba, ona napusti sastanak, pa se tako ostali članovi složiše da
bi mogli da udju unutra, jer će uskoro da lije ko iz kabla.
Taman
prestade da mi bruji u ušima i pomislih kako ću skuvati još jednu kafu
da je popijem na miru i u tišini, do mene dopre vrisak : Buuuuuuu, ja
sam poglavica, Bik koji sedi. Čujte me i počujte, ja sam vaš vodja !
Nećete imati drugog ! Iz drugog ulaza istrča mali ratnik, a za njim i
ostali Indijanci. Odjednom plato isprede zgrade postade poprište bitke
kakvu moje oči još nisu videle. Orilo se iz svih grla čitavih sat
vremena. Tu se nije moglo razaznati šta su ljudi a šta konji. Podjednako
uspešno je bilo i urlanje i rzanje. Povremeno bi istrčala visoka,
koščata skvo, da ih svojim kreštavim glasom opomene da je vreme da se
sklone, jer će biti kiše.
Odjednom se nad rubom šume nadvi taman
oblak. Sevnu munja i svi Indijanci se razbežaše. Zatvoriše se vrata
vigvama i na poprištu ostadoše samo strele napravljene od polomljenog
granja i jastuci na kojima su valjda ležali ranjeni Indijanci.
Pogledah u nebo i usrdno se zahvalih Njemu što posla munje i gromove.
Ispih poslednji gutljaj kafe koja se već ohladila i pomazih crvenu
muškatlu, jer kažu da sa cvećem možeš i da pričaš. Oslobadja stresa, a i
cveta lepše. Moguće da su opet u pravu. Samo, ja ne moram da pričam
naglas sa svojom muškatlom. Razumemo se ona i ja onako telepatski. Kad
bi ona bila muškarac, nas dvoje bi imali savršen brak. Samo ćuti i
odobrava sve.
Nego, ja sam se ovde zapričala, a vreme leti. Sad znate zašto se bojim Prizora.
Idem da uradim još nešto korisno pre nego odem na spavanje.
Unapred se radujem novoj jutarnjoj kafi.:)
[ Svet, mojim ocima
]
06 Jun, 2013 22:19
[ Svet, mojim ocima
]
02 Jun, 2013 23:59
Dok bauljamo kroz život, potraga za srećom se zahuktava. Imamo slobodu da biramo i da odlučimo šta nas čini srećnim. Čitala sam da u kraljevini Butan u južnoj Aziji postoji indeks mere za sreću. Ipak, šta ako nam ova potraga upravo zamagljuje viziju i sprečava nas da zaista budemo ispunjeni? Da li je ovo traganje ujedno i recept za nezadovoljstvo?
Dugo poznajem nekog ko govori pet
stranih jezika, od kineskog do welškog. Po završetku fakulteta upisao
je master iz oblasti komunikacija, a zatim mu se to učinilo nedovoljnim.
Čeznuo je za karijerom i kulturom koja bi mu pružila baš ono što
odgovara njegovim interesima i vrednostima. Šetao je s posla na posao,
kako kod nas, tako i u inostranstvu; radio za UN, putovao u Ameriku,
Englesku, Španiju; prijavljivao se za šefa IT službe podjednako kao i za
konsultanta i menadžera supermarketa. Planirao je da se seli u
Trinidad, Kanadu, Francusku. Ove države i karijere ga nisu ispunile.
Zatim je počeo da se bavi stand-up komedijom i razmišljao o tome da se
preseli u London gde bi upisao specijalizaciju iz oblasti obrazovanja.
Ipak, nijedan od ovih puteva nije bio zadovoljavajući.
Razmišljala
sam o primeru mog poznanika i učinilo mi se da mnogi od nas, u većoj
ili manjoj meri, naprave sličnu grešku. Možda je u osnovi pogrešan
pokušaj da racionalizujemo osećaj i utvrdimo da li smo srećni ili
nismo. Kad tragamo za srećom, naš cilj je da iskusimo što više lepih i
sadržajnih stvari. Ovo, čini mi se, stvara problem, jer onog trenutka
kad počnemo da pravimo poredjenja, prebacujemo se sa doživljaja stvari
na procenu stvari.
Dogodilo mi se pre
neki dan da sam se toliko udubila u izvesnu aktivnost, da za mene nisu
postojali ni mesto ni vreme. O sreće koju doživeše moje telo i moj um,
zbog stopostotne zajedničke prisutnosti u datom trenutku!
Zar ne precenjujemo uticaj pozitivnih životnih okolnosti na sreću? Mislimo da će nas unapredjenje ili mnogo novca učiniti srećnijim, a previdjamo činjenicu da ćemo se i tome prilagoditi,da će nas dnevna rutina umoriti, pa ćemo poželeti nešto novo, nešto više i uzbudljivije.
Sem
toga, ukoliko živimo da bi bili srećni, postajemo previše
skoncentrisani na sebe. Fokus isključivo na sebe nikad mi nije doneo
mnogo dobrog. Dešavalo se da postanem neraspoložena zbog preterane
analize i merkanja svake svoje reakcije i doživljaja. Što sam veći
naglasak stavljala na težnju za srećom, to sam usamljenija bivala.
Žudeći za intenzivnim emocijama, često sam procenjivala svoja iskustva
prema visokom standardu. Zar nije ovo već dobar preduslov zarazočaranje?
Kad jednom dobijete prvu nagradu na takmičenju ili dosta novca na
loto-u, teško vam je radovati se što ste našli parking mesto, ili
pobedili u partiji Lore.
Tako dodjoh do kraja večerašnje refleksije na temu sreće.
Moj prijatelj se zaljubio,odlučio da se oženi i da digne ruke od traganja za rudnikom gde se u čistom stanju mogao naći hemijski element Sreća. Ipak, po prvi put posle toliko vremena, on izgleda srećno i ispunjeno. Ovo me navelo da pomislim da sreća obitava u promeni sopstvenih aktivnosti, a ne u promeni okolnosti. Pomeriti težište sa traganja za smislom, na odnose i stvari koje se javljaju kao nusprodukti.
Kao što je veliki engleski filozof Stuart Mill napisao: "Srećni su samo oni kojima u centru pažnje nije isključivo sreća."
[ Svet, mojim ocima
]
26 Maj, 2013 23:47
Nakon petnaest godina rada, jedne veceri spustila sam se na krevet, osećajući na ramenima ogroman teret svog izabranog posla. Nakon jednog radnog dana u kome bih pokretala svu svoju unutrašnju energiju da slušam i dajem se na mnogim nivoima – putem reči, emocija, nesvesnog otvaranja sebe ka drugima, bila bih potpuno iscrpljena. Uzela sam sve to u obzir i rasporedila u mislima. Bila sam dobra u tome da naučim druge i da im pomognem da otkriju i traže ono što priželjkuju u životu. Ipak, na kraju dana, ne bih imala više pokretačke snage da i sama to isto učinim.
Onda sam čula sebe kako kažem: „Ne volim to.“ Pauza. „Nikada nisam volela.“ „Volim kreativnost i slobodu misli i komunikacije; medjutim, nisam volela da se borim sa onima koji nisu imala osećaj za autoritet, lepo ponašanje i šta se sme, a šta ne sme. Kontinuirano sam bila previše stimulisana, zaueta dekodiranjem svih informacija koje sam primila. Sem toga, pitala sam se zašto ne mogu da tolerišem probleme sa kojima se neki od mojih kolega sa lakoćom suočavaju.
Odjednom sam se osetila slobodno, oslobodjena očekivanja koja se nikada nisu uklapala. I odjednom sam uvidela da mogu da kažem NE zahtevima drugih ljudi. Čak sam mogla da kažem NE profesiji predavača u školi.
Dodelivši sebi mogućnost samoprihvatanja etikete introverta, pozabavila sam se pojmom i njegovim definisanjem na ličnom nivou.
Jedna sam od mnogih koja preferira sopstveni unutrašnji svet, radije nego spoljašnji svet sa njegovim društvenim dešavanjima.
Naše karakterne suprotnosti, ekstroverti, preferiraju društveni život i čavrljanje, zato što takve aktivnosti pokreću njihov um. Samoća im je dosadna.
Čini mi se da se ne mogu striktno odvojiti grupe spoznaja, emocija, motivacija i ponašanja koje bi tačno definisale faktore ličnosti. Ekstrovert i introvert mogu izgledati kao bića sa dve različite planete, a ipak, moja skromna spoznaja je da ekstrovertnost i introvertnost postoje kao kontinuum dve dimenzije koje su podjednako rasporedjene. Retko postoje izuzetno ekstrovertni ili izuzetno introvertni ljudi i većina nas deli crte ekstroverte i introverte.
Iako nema te precizne linije podele, čini se da nas naša verovanja i perceptualne sklonosti navode da precenimo broj ekstroverta (oni su bučni i pod svetlom pozornice).
Biti introvertan često se meša sa stidljivošću. Introvertnost ne znači odbacivanje društvenih dogadjaja i averzija prema njima, već previše toga preplavljuje introvertnu osobu, što objašnjava zbog čega ona često odlazi sa zabave nakon sat vremena, dok se ekstroverta zahuktava kako noć odmiče.
Prema naučnim istraživanjima, introvertne osobe nemaju veću inteligenciju, ali obradjuju veći broj informacija, pa im za to više odgovara tiha sredina „jedan na jedan“. Spoljašnji stimulansi i pohvale nisu toliko važni da bi se ove osobe osećale dobro. Radije bi da nadju smisao svega nego neku „veliku sreću“, što ih čini relativno imunim na potragu za njom, iako je život ljudi današnjice umnogome obeležen ovakvim traganjem.
Introverti se danas suočavaju sa velikim izazovom – kako ne štrčati i ne osećati se „autsajderom“ u sopstvenoj kulturi.
[ Svet, mojim ocima
]
27 Oktobar, 2012 15:44
Zamisli život u kom sve ide glatko. Sve što zamislis ostvaris bez ikakvih prepreka, veoma brzo. Uvek sve ide po planu. Svi te vole i poštuju. Svi su uvek dobri prema tebi. Dešavaju ti se samo lepe stvari. Osećas samo radost, mir, ljubav i zadovoljstvo. Ne postoje prepreke na tvom putu.
Da li poznajes nekog ko živi takav život? Ja ne poznajem.
Većina ljudi potajno mašta o takvom životu. Misle da kada se pojave prepreke i problemi, to znači da nešto nije u
redu s njima. Da su nesposobni. Da život nije fer prema njima.
Prepreke, problemi, izazovi, nazvali ih kako god, sastavni su deo života. Kroz njih učimo i razvijamo se. Kada ih nema to
znači da ne radimo ništa i da samo tapkamo u mestu. Da se vrtimo u
okviru svoje zone komfora.
Sama reč problem ima negativnu konotaciju, a nesto razmisljam, zar ne bi bilo zgodnije zameniti je rečima kao što su izazov, lekcija, ispit...
Nije problem u tome što postoje prepreke, problem je u licnom stavu prema njima!
Ako problem posmatramo kao znak naše nesposobnosti ili činjenice da nas
život ili neko od gore ne voli, svaka prepreka na koju naiđemo će nas
zaustaviti i obeshrabriti.
Ako prepreke posmatramo kao nešto što je normalno i što se svima
dešava, one postaju zadatak koji treba rešiti i kom pristupamo strpljivo.
[ Svet, mojim ocima
]
19 Oktobar, 2012 19:40
Bude me kišne kapi.
Jao, pa ovako će da pada mesecima, a frizura će mi biti kao grm ispred ulaza...
Obožavam kišu, odabraću kišobran da mi se slaže uz tašnu i krećem u šetnju.
Izaći ću ranije iz kuće da ne upadnem u saobraćajnu gužvu. Pokupiću kafu u Costa Coffee; to volim.
Sve sam probala. Rekli su da treba pozitivno razmišljati, jer su misli neka vrsta elektromagnetnih tvorevina, pa oblikuju stvarnost. Ajd...Razmišljaj i ovako i onako...Ne ide. Mrzim kad pada!
Jesen je. Ima svoje šarenilo boja i nove modne kolekcije, ali mislim samo na nove obaveze koje me očekuju.
Zamišljam jedno ovakvo jutro: jutarnja šetnja uz kišu koja rominja, kafa u omiljenom kafiću i na kraju šoping i bioskop sa dragom osobom. A onda u tu idilu upadne misao: samo da nema kiše, da nije blatnjavo nakon kiše i da se ne zaglavim u saobraćaju.
Konačno se izvlačim iz kreveta i grebem sa dna posude preostalih nekoliko zrna kafe da svojim umirujućim kofeinskim dejstvom smire moje hektične misli. Doručak je kao i uvek dijetalan, obilan i redovan. Kuglica slatka od sljiva sa orahom.
Je l' može šarena? Ne! Žuta? Ne! Onda zelena, siva, braon... Pa jesen je, for God's sake! Stojim ispred ogledala i promatram. Naravno da ću odabrati terakotu. Navlačim haljinu koja mi, moram priznati, ne stoji loše i proučavam svoj odraz. Hmmm....obmotavam dva reda drvenih perli oko vrata i puštam ih da u slobodnom padu nadju svoju poziciju. Kad sam se prošli put pogledala u ogledalo, videla sam leto. Plavi kupaći kostim, bezbrižni dani, sunce. A sad moram da se pravim da sam se uželela jeseni. I oči su mi nekako postale braon. Mora da je odsjaj terakote, ili drveta čija mi grana sve vreme zaklanja pogled na obližnju šumu i svako jutro me češka po nosu svojom senkom.
Šta sam ja? Optimista? Ništa ne može da mi pokvari raspoloženje, pa čak ni osecaj da letimo od godišnjeg doba do godišnjeg doba i da se tako skoro ništa ne dešava izmedju olistavanja i opadanja i smrzavanja. Bez obzira na vremenske prilike, dubinu džepa i količinu slobodnog vremena, osmeh mi ne silazi s lica.
Ili možda pesimista? Ništa mi ne može pokvariti plan, jer očekujem najgori rasplet dogadjaja. Na primer, na isključenju ka E-75 naići ću na barikadu, jer vredni Putevi Srbije održavaju kolovoze i izvode radove na svim mogućim mostovima, petljama, prilazima, izlazima, raskrsnicama.
Da li sam ipak realista? Uvek čvrsto na zemlji, bez donošenja neracionalnih odluka.
Tak tak tak...Otkucava sat. I ovog jutra ću igrati video igricu na putu do posla. Svaki semafor, svaka traka, proračunato matematičkom preciznošću.
Oblačim jaknu i još jednom bacam pogled na sebe u ogledalu.
Izlazim žurno i, gle! Izgleda da se smešim. Ima to nešto što nikad ne bih menjala. Taj duboki osećaj koji se prenosi s kolena na koleno, koji je zapisan u genetskom kodu i s kojim se rodiš, a prepoznaš ga tek kasnije. Osećaj da je život lep. La vita è bella!
[ Svet, mojim ocima
]
09 Jul, 2012 22:20
Ne spavaj mala moja muzika dok svira
Jutros je gospodin Sunce u cik zore pronašao nešto prostora izmedju dva pomalo nakrivljena reda venecijanera i bezobrazno se provukao. Kao da nema dovoljno prozora u Beogradu gde može da se zavuče....Dopao mu se baš ovaj moj, nakrivljeni. Pošto je blještavim pogledom pogledao spavača u krevetu, spavač je hteo-ne hteo, ranije započeo dan. E sad se mesec isto tako bezobrazno provlači i ne da, ne da....Ne spavaj mala moja muzika dok svira... :)
Po policama "misloteke" u glavi uredno su se još jutros poredjale misli. Neke od njih još od prethodnog dana čekaju na red. Ima i onih koje su već bile na sastanku sa vlasnikom glave, ali se pomenuti sastanak nije pokazao dovoljno produktivnim pri kontemplaciji na zadatu temu.
Možda je Mr. Moon u pravu. Možda je bolje samo se prepustiti muzici... Možda će rešenje doći iz nekog stiha pesme. Možda će se već nešto rešiti i samo od sebe.
Po policama "misloteke" u glavi uredno su se još jutros poredjale misli. Neke od njih još od prethodnog dana čekaju na red. Ima i onih koje su već bile na sastanku sa vlasnikom glave, ali se pomenuti sastanak nije pokazao dovoljno produktivnim pri kontemplaciji na zadatu temu.
Možda je Mr. Moon u pravu. Možda je bolje samo se prepustiti muzici... Možda će rešenje doći iz nekog stiha pesme. Možda će se već nešto rešiti i samo od sebe.
[ Svet, mojim ocima
]
04 Jul, 2012 23:24
Well, this is where you will see me contradict myself AMAZINGLY...
