Dok bauljamo kroz život, potraga za srećom se zahuktava. Imamo slobodu da biramo i da odlučimo šta nas čini srećnim. Čitala sam da u kraljevini Butan u južnoj Aziji postoji indeks mere za sreću. Ipak, šta ako nam ova potraga upravo zamagljuje viziju i sprečava nas da zaista budemo ispunjeni? Da li je ovo traganje ujedno i recept za nezadovoljstvo?
Dugo poznajem nekog ko govori pet
stranih jezika, od kineskog do welškog. Po završetku fakulteta upisao
je master iz oblasti komunikacija, a zatim mu se to učinilo nedovoljnim.
Čeznuo je za karijerom i kulturom koja bi mu pružila baš ono što
odgovara njegovim interesima i vrednostima. Šetao je s posla na posao,
kako kod nas, tako i u inostranstvu; radio za UN, putovao u Ameriku,
Englesku, Španiju; prijavljivao se za šefa IT službe podjednako kao i za
konsultanta i menadžera supermarketa. Planirao je da se seli u
Trinidad, Kanadu, Francusku. Ove države i karijere ga nisu ispunile.
Zatim je počeo da se bavi stand-up komedijom i razmišljao o tome da se
preseli u London gde bi upisao specijalizaciju iz oblasti obrazovanja.
Ipak, nijedan od ovih puteva nije bio zadovoljavajući.
Razmišljala
sam o primeru mog poznanika i učinilo mi se da mnogi od nas, u većoj
ili manjoj meri, naprave sličnu grešku. Možda je u osnovi pogrešan
pokušaj da racionalizujemo osećaj i utvrdimo da li smo srećni ili
nismo. Kad tragamo za srećom, naš cilj je da iskusimo što više lepih i
sadržajnih stvari. Ovo, čini mi se, stvara problem, jer onog trenutka
kad počnemo da pravimo poredjenja, prebacujemo se sa doživljaja stvari
na procenu stvari.
Dogodilo mi se pre
neki dan da sam se toliko udubila u izvesnu aktivnost, da za mene nisu
postojali ni mesto ni vreme. O sreće koju doživeše moje telo i moj um,
zbog stopostotne zajedničke prisutnosti u datom trenutku!
Zar ne precenjujemo uticaj pozitivnih životnih okolnosti na sreću? Mislimo da će nas unapredjenje ili mnogo novca učiniti srećnijim, a previdjamo činjenicu da ćemo se i tome prilagoditi,da će nas dnevna rutina umoriti, pa ćemo poželeti nešto novo, nešto više i uzbudljivije.
Sem
toga, ukoliko živimo da bi bili srećni, postajemo previše
skoncentrisani na sebe. Fokus isključivo na sebe nikad mi nije doneo
mnogo dobrog. Dešavalo se da postanem neraspoložena zbog preterane
analize i merkanja svake svoje reakcije i doživljaja. Što sam veći
naglasak stavljala na težnju za srećom, to sam usamljenija bivala.
Žudeći za intenzivnim emocijama, često sam procenjivala svoja iskustva
prema visokom standardu. Zar nije ovo već dobar preduslov zarazočaranje?
Kad jednom dobijete prvu nagradu na takmičenju ili dosta novca na
loto-u, teško vam je radovati se što ste našli parking mesto, ili
pobedili u partiji Lore.
Tako dodjoh do kraja večerašnje refleksije na temu sreće.
Moj prijatelj se zaljubio,odlučio da se oženi i da digne ruke od traganja za rudnikom gde se u čistom stanju mogao naći hemijski element Sreća. Ipak, po prvi put posle toliko vremena, on izgleda srećno i ispunjeno. Ovo me navelo da pomislim da sreća obitava u promeni sopstvenih aktivnosti, a ne u promeni okolnosti. Pomeriti težište sa traganja za smislom, na odnose i stvari koje se javljaju kao nusprodukti.
Kao što je veliki engleski filozof Stuart Mill napisao: "Srećni su samo oni kojima u centru pažnje nije isključivo sreća."
