Bude me kišne kapi.

Jao, pa ovako će da pada mesecima, a frizura će mi biti kao grm ispred ulaza...

Obožavam kišu, odabraću kišobran da mi se slaže uz tašnu i krećem u šetnju.

Izaći ću ranije iz kuće da ne upadnem u saobraćajnu gužvu. Pokupiću kafu u Costa Coffee; to volim.

Sve sam probala. Rekli su da treba pozitivno razmišljati, jer su misli neka vrsta elektromagnetnih tvorevina, pa oblikuju stvarnost. Ajd...Razmišljaj i ovako i onako...Ne ide. Mrzim kad pada!

Jesen je. Ima svoje šarenilo boja i nove modne kolekcije, ali mislim samo na nove obaveze koje me očekuju.

Zamišljam jedno ovakvo jutro: jutarnja šetnja uz kišu koja rominja, kafa u omiljenom kafiću i na kraju šoping i bioskop sa dragom osobom. A onda u tu idilu upadne misao: samo da nema kiše, da nije blatnjavo nakon kiše i da se ne zaglavim u saobraćaju. 

Konačno se izvlačim iz kreveta i grebem sa dna posude preostalih nekoliko zrna kafe da svojim umirujućim kofeinskim dejstvom smire moje hektične misli. Doručak je kao i uvek dijetalan, obilan i redovan. Kuglica slatka od sljiva sa orahom. 

Je l' može šarena? Ne! Žuta? Ne! Onda zelena, siva, braon...  Pa jesen je, for God's sake!  Stojim ispred ogledala i promatram. Naravno da ću odabrati terakotu. Navlačim haljinu koja mi, moram priznati, ne stoji loše i proučavam svoj odraz. Hmmm....obmotavam dva reda drvenih perli oko vrata i puštam ih da u slobodnom padu nadju svoju poziciju. Kad sam se prošli put pogledala u ogledalo, videla sam leto. Plavi kupaći kostim, bezbrižni dani, sunce. A sad moram da se pravim da sam se uželela jeseni. I oči su mi nekako postale braon. Mora da je odsjaj terakote, ili drveta čija mi grana sve vreme zaklanja pogled na obližnju šumu i svako jutro me češka po nosu svojom senkom.

Šta sam ja? Optimista? Ništa ne može da mi pokvari raspoloženje, pa čak ni osecaj da letimo od godišnjeg doba do godišnjeg doba i da se tako skoro ništa ne dešava izmedju olistavanja i opadanja i smrzavanja. Bez obzira na vremenske prilike, dubinu džepa i količinu slobodnog vremena, osmeh mi ne silazi s lica.

Ili možda pesimista? Ništa mi ne može pokvariti plan, jer očekujem najgori rasplet dogadjaja. Na primer, na isključenju ka E-75 naići ću na barikadu, jer vredni Putevi Srbije održavaju kolovoze i izvode radove na svim mogućim mostovima, petljama, prilazima, izlazima, raskrsnicama.  

Da li sam ipak realista? Uvek čvrsto na zemlji, bez donošenja neracionalnih odluka. 

Tak tak tak...Otkucava sat. I ovog jutra ću igrati video igricu na putu do posla. Svaki semafor, svaka traka, proračunato matematičkom preciznošću.

Oblačim jaknu i još jednom bacam pogled na sebe u ogledalu. 

Izlazim žurno i, gle! Izgleda da se smešim. Ima to nešto što nikad ne bih menjala. Taj duboki osećaj koji se prenosi s kolena na koleno, koji je zapisan u genetskom kodu i s kojim se rodiš, a prepoznaš ga tek kasnije. Osećaj da je život lep. La vita è bella!