Zamisli život u kom sve ide glatko. Sve što zamislis ostvaris bez
ikakvih prepreka, veoma brzo. Uvek sve ide po planu. Svi te vole i
poštuju. Svi su uvek dobri prema tebi. Dešavaju ti se samo lepe stvari.
Osećas samo radost, mir, ljubav i zadovoljstvo. Ne postoje prepreke na tvom putu.
Da li poznajes nekog ko živi takav život? Ja ne poznajem.
Većina ljudi potajno mašta o takvom životu. Misle da kada se pojave prepreke i problemi, to znači da nešto nije u
redu s njima. Da su nesposobni. Da život nije fer prema njima.
Prepreke, problemi, izazovi, nazvali ih kako god, sastavni su deo života. Kroz njih učimo i razvijamo se. Kada ih nema to
znači da ne radimo ništa i da samo tapkamo u mestu. Da se vrtimo u
okviru svoje zone komfora.
Sama reč problem ima negativnu konotaciju, a nesto razmisljam, zar ne bi bilo zgodnije zameniti je rečima kao što su izazov, lekcija, ispit...
Nije problem u tome što postoje prepreke, problem je u licnom stavu prema njima!
Ako problem posmatramo kao znak naše nesposobnosti ili činjenice da nas
život ili neko od gore ne voli, svaka prepreka na koju naiđemo će nas
zaustaviti i obeshrabriti.
Ako prepreke posmatramo kao nešto što je normalno i što se svima
dešava, one postaju zadatak koji treba rešiti i kom pristupamo strpljivo.
Bude me kišne kapi.
Jao, pa ovako će da pada mesecima, a frizura će mi biti kao grm ispred ulaza...
Obožavam kišu, odabraću kišobran da mi se slaže uz tašnu i krećem u šetnju.
Izaći ću ranije iz kuće da ne upadnem u saobraćajnu gužvu. Pokupiću kafu u Costa Coffee; to volim.
Sve sam probala. Rekli su da treba pozitivno razmišljati, jer su misli neka vrsta elektromagnetnih tvorevina, pa oblikuju stvarnost. Ajd...Razmišljaj i ovako i onako...Ne ide. Mrzim kad pada!
Jesen je. Ima svoje šarenilo boja i nove modne kolekcije, ali mislim samo na nove obaveze koje me očekuju.
Zamišljam jedno ovakvo jutro: jutarnja šetnja uz kišu koja rominja, kafa u omiljenom kafiću i na kraju šoping i bioskop sa dragom osobom. A onda u tu idilu upadne misao: samo da nema kiše, da nije blatnjavo nakon kiše i da se ne zaglavim u saobraćaju.
Konačno se izvlačim iz kreveta i grebem sa dna posude preostalih nekoliko zrna kafe da svojim umirujućim kofeinskim dejstvom smire moje hektične misli. Doručak je kao i uvek dijetalan, obilan i redovan. Kuglica slatka od sljiva sa orahom.
Je l' može šarena? Ne! Žuta? Ne! Onda zelena, siva, braon... Pa jesen je, for God's sake! Stojim ispred ogledala i promatram. Naravno da ću odabrati terakotu. Navlačim haljinu koja mi, moram priznati, ne stoji loše i proučavam svoj odraz. Hmmm....obmotavam dva reda drvenih perli oko vrata i puštam ih da u slobodnom padu nadju svoju poziciju. Kad sam se prošli put pogledala u ogledalo, videla sam leto. Plavi kupaći kostim, bezbrižni dani, sunce. A sad moram da se pravim da sam se uželela jeseni. I oči su mi nekako postale braon. Mora da je odsjaj terakote, ili drveta čija mi grana sve vreme zaklanja pogled na obližnju šumu i svako jutro me češka po nosu svojom senkom.
Šta sam ja? Optimista? Ništa ne može da mi pokvari raspoloženje, pa čak ni osecaj da letimo od godišnjeg doba do godišnjeg doba i da se tako skoro ništa ne dešava izmedju olistavanja i opadanja i smrzavanja. Bez obzira na vremenske prilike, dubinu džepa i količinu slobodnog vremena, osmeh mi ne silazi s lica.
Ili možda pesimista? Ništa mi ne može pokvariti plan, jer očekujem najgori rasplet dogadjaja. Na primer, na isključenju ka E-75 naići ću na barikadu, jer vredni Putevi Srbije održavaju kolovoze i izvode radove na svim mogućim mostovima, petljama, prilazima, izlazima, raskrsnicama.
Da li sam ipak realista? Uvek čvrsto na zemlji, bez donošenja neracionalnih odluka.
Tak tak tak...Otkucava sat. I ovog jutra ću igrati video igricu na putu do posla. Svaki semafor, svaka traka, proračunato matematičkom preciznošću.
Oblačim jaknu i još jednom bacam pogled na sebe u ogledalu.
Izlazim žurno i, gle! Izgleda da se smešim. Ima to nešto što nikad ne bih menjala. Taj duboki osećaj koji se prenosi s kolena na koleno, koji je zapisan u genetskom kodu i s kojim se rodiš, a prepoznaš ga tek kasnije. Osećaj da je život lep. La vita è bella!
