Nakon petnaest godina rada, jedne veceri spustila sam se na krevet, osećajući na ramenima ogroman teret svog izabranog posla. Nakon jednog radnog dana u kome bih pokretala svu svoju unutrašnju energiju da slušam i dajem se na mnogim nivoima – putem reči, emocija, nesvesnog otvaranja sebe ka drugima, bila bih potpuno iscrpljena. Uzela sam sve to u obzir i rasporedila u mislima. Bila sam dobra u tome da naučim druge i da im pomognem da otkriju i traže ono što priželjkuju u životu. Ipak, na kraju dana, ne bih imala više pokretačke snage da i sama to isto učinim.

Onda sam čula sebe kako kažem: „Ne volim to.“ Pauza. „Nikada nisam volela.“ „Volim kreativnost i slobodu misli i komunikacije; medjutim, nisam volela da se borim sa onima koji nisu imala osećaj za autoritet, lepo ponašanje i šta se sme, a šta ne sme. Kontinuirano sam bila previše stimulisana, zaueta dekodiranjem svih informacija koje sam primila. Sem toga, pitala sam se zašto ne mogu da tolerišem probleme sa kojima se neki od mojih kolega sa lakoćom suočavaju.

Odjednom sam se osetila slobodno, oslobodjena očekivanja koja se nikada nisu uklapala. I odjednom sam uvidela da mogu da kažem NE zahtevima drugih ljudi. Čak sam mogla da kažem NE profesiji predavača u školi.

Dodelivši sebi mogućnost samoprihvatanja etikete introverta, pozabavila sam se pojmom i njegovim definisanjem na ličnom nivou.

Jedna sam od mnogih koja preferira sopstveni unutrašnji svet, radije nego spoljašnji svet sa njegovim društvenim dešavanjima. 

Naše karakterne suprotnosti, ekstroverti, preferiraju društveni život i čavrljanje, zato što takve aktivnosti pokreću njihov um. Samoća im je dosadna.

Čini mi se da se ne mogu striktno odvojiti grupe spoznaja, emocija, motivacija i ponašanja koje bi tačno definisale faktore ličnosti. Ekstrovert i introvert mogu izgledati kao bića sa dve različite planete, a ipak, moja skromna spoznaja je da ekstrovertnost i introvertnost postoje kao kontinuum dve dimenzije koje su podjednako rasporedjene. Retko postoje izuzetno ekstrovertni ili izuzetno introvertni ljudi i većina nas deli crte ekstroverte i introverte.

Iako nema te precizne linije podele, čini se da nas naša verovanja i perceptualne sklonosti navode da precenimo broj ekstroverta (oni su bučni i pod svetlom pozornice).

Biti introvertan često se meša sa stidljivošću. Introvertnost ne znači odbacivanje društvenih dogadjaja i averzija prema njima, već previše toga preplavljuje introvertnu osobu, što objašnjava zbog čega ona često odlazi sa zabave nakon sat vremena, dok se ekstroverta zahuktava kako noć odmiče.

Prema naučnim istraživanjima, introvertne osobe nemaju veću inteligenciju, ali obradjuju veći broj informacija, pa im za to više odgovara tiha sredina „jedan na jedan“. Spoljašnji stimulansi i pohvale nisu toliko važni da bi se ove osobe osećale dobro. Radije bi da nadju smisao svega nego neku „veliku sreću“, što ih čini relativno imunim na potragu za njom, iako je život ljudi današnjice umnogome obeležen ovakvim traganjem.

Introverti se danas suočavaju sa velikim izazovom – kako ne štrčati i ne osećati se „autsajderom“ u sopstvenoj kulturi.