Cveće i strah imaju mnogo toga zajedničkog.
Kao prvo, imaju prepoznatljiv miris, a kao drugo, oboje sada uzgajam u
svom botaničkom kutku.
Svaki dan zasadim ponešto, počev od raznobojne muškatle, žute i crvene begonije, japanske ljubičice, lavande, bosiljka i jagoda, pa do straha od Prizora. Kakav Prizor, pitaćete se. Sve ću vam pojasniti.
Počnimo od cveća.
Ako nastavim da donosim saksije, uskoro neću moći da izadjem na
sopstvenu terasu. Kod mene miriše kao u fabrici parfema Galimard, kod
Monte Karla.
U jednoj saksiji crvena muškatla. Lepa, kao naslikana.
Samo što ne propeva. Treperi po ceo dan na vetru; raširila se kao dobro
uhranjena domaćica na nekom vojvodjanskom salašu.
Svako jutro skuvam
sebi kafu i popijem je na terasi, uz kašičicu domaćeg slatka od šljiva
sa jatkom oraha u njemu - običaj koji sam ustanovila odnedavno, od kad
sam počela iz zavičaja da donosim mamine gurmanluke i da njima punim
police i frižider. E, to slatko je uvek bilo rezervisano za goste; no
sada čašćavam isključivo sebe i muškatlu. Da, i njoj dam malo; razmutim u
vodi onaj soft, pa je polijem. Kažu dobro će da raste i, u pravu su. A i
zaslužila je. Evo zašto.
Sednem ja tako, s kašičicom u jednoj i
šoljicom u drugoj ruci, kad ono od preko puta me posmatra Prizor. Taj
Prizor ne mogu da pohvatam, jer ima više lica. Ponekad je to komšija u
svojim srednjim četrdesetim, malo namćorast, navaljen na ogradu, kao da
čeka da ga neko isprebija. Jednom smo se "pokačili" oko parkinga. Ja sam
čoveku lepo rekla da može da se provuče izmedju mog i drugog automobila
i učtivo ga pitala da li, zaboga, želi da mu ja preparkiram auto. E od
tad ne razmenjujemo kulturno komšijsko "dobar dan". Doduše, mislim da mi
je taj komšija već malo i oprostio, jer često krišom pogleda kako
uspeva cveće na mojoj terasi, da li sam se dobro obukla jer je sveže
napolju; da li sam nekog ugostila, i slično. Znate onako, komšijske
stvari.
Drugi put Prizor se pojavi u obliku sede, bucmaste babe sa
naočarima s debelim okvirom. Ja mislim da je ta baba predsednik nekog
udruženja, jer ima pristup i drugim stanovima. Čas je na jednoj, čas na
drugoj terasi.
Evo jedne situacije.
Ona se takodje navali na
ogradu, na isti način kao i komšija (po čemu zaključujem da mu je majka)
i onda sazva jutarnji zbor radnih baba. Kada se svaka baba nadje na
svom mestu, sastanak poče tako što baba sa debelim naočarima, onako od
preko puta, po dijagonali, požele glasno dobro jutro okupljenima i upita
kako su i šta ima novo. Tako saznasmo da jednu boli kičma, a da ne
pričamo što je juče izvrnula nogu dok je pešačila do Cvetkove pijace.
Zatim, da djubretari nisu ispraznili kontejnere već nedelju dana; da je
neko otrovao jadnog psa koji se povremeno spuštao iz obližnjeg šumarka i
jednom, samo jednom malo ugrizo čoveka koji je tu prolazio; da se Rada
parkirala na Mirinom mestu (kod nas je, znate, taj parking kamen
spoticanja); da su kao mlade ustajale u cik zore i pratile svoje muževe
na posao, a sad ove mlade ništa ne rade i samo se "pirlitaju"...ne znaju
šta je "muka". Saznasmo tako muškatla i ja, da se unuka njene
prijateljice “upropastila”na ekskurziji u četvrtom razredu srednje
škole, “grom je ubio”. Unakazila se za svagda. Čusmo još da se razvodi
svastika njenog brata od ujaka, koja živi u nekom selu u Šumadiji, jer
se “spandjala” sa seoskim popom.
Jedna od baba se onda izvini što
mora ranije da napusti, jer mora da spremi ručak. Dolazi joj unuk iz
Bosne, sa novom devojkom koja je pevačica u Minhenu. Tako su se i sreli
na svadbi njegovog druga iz Nemačke. Čista sudbina ! Divna neka devojka !
Kaže baba da je priroda tu devojku obdarila neverovatnom lepotom. Kakva
puna usta i obline ! Sve prirodno ! Ali nije se njen unuk u to
zagledao, već u njenu pamet.
Uz gromoglasno odobravanje ostalih
radnih baba, ona napusti sastanak, pa se tako ostali članovi složiše da
bi mogli da udju unutra, jer će uskoro da lije ko iz kabla.
Taman
prestade da mi bruji u ušima i pomislih kako ću skuvati još jednu kafu
da je popijem na miru i u tišini, do mene dopre vrisak : Buuuuuuu, ja
sam poglavica, Bik koji sedi. Čujte me i počujte, ja sam vaš vodja !
Nećete imati drugog ! Iz drugog ulaza istrča mali ratnik, a za njim i
ostali Indijanci. Odjednom plato isprede zgrade postade poprište bitke
kakvu moje oči još nisu videle. Orilo se iz svih grla čitavih sat
vremena. Tu se nije moglo razaznati šta su ljudi a šta konji. Podjednako
uspešno je bilo i urlanje i rzanje. Povremeno bi istrčala visoka,
koščata skvo, da ih svojim kreštavim glasom opomene da je vreme da se
sklone, jer će biti kiše.
Odjednom se nad rubom šume nadvi taman
oblak. Sevnu munja i svi Indijanci se razbežaše. Zatvoriše se vrata
vigvama i na poprištu ostadoše samo strele napravljene od polomljenog
granja i jastuci na kojima su valjda ležali ranjeni Indijanci.
Pogledah u nebo i usrdno se zahvalih Njemu što posla munje i gromove.
Ispih poslednji gutljaj kafe koja se već ohladila i pomazih crvenu
muškatlu, jer kažu da sa cvećem možeš i da pričaš. Oslobadja stresa, a i
cveta lepše. Moguće da su opet u pravu. Samo, ja ne moram da pričam
naglas sa svojom muškatlom. Razumemo se ona i ja onako telepatski. Kad
bi ona bila muškarac, nas dvoje bi imali savršen brak. Samo ćuti i
odobrava sve.
Nego, ja sam se ovde zapričala, a vreme leti. Sad znate zašto se bojim Prizora.
Idem da uradim još nešto korisno pre nego odem na spavanje.
Unapred se radujem novoj jutarnjoj kafi.:)
[ Svet, mojim ocima
]
06 Jun, 2013 22:19
[ Svet, mojim ocima
]
02 Jun, 2013 23:59
Dok bauljamo kroz život, potraga za srećom se zahuktava. Imamo slobodu da biramo i da odlučimo šta nas čini srećnim. Čitala sam da u kraljevini Butan u južnoj Aziji postoji indeks mere za sreću. Ipak, šta ako nam ova potraga upravo zamagljuje viziju i sprečava nas da zaista budemo ispunjeni? Da li je ovo traganje ujedno i recept za nezadovoljstvo?
Dugo poznajem nekog ko govori pet
stranih jezika, od kineskog do welškog. Po završetku fakulteta upisao
je master iz oblasti komunikacija, a zatim mu se to učinilo nedovoljnim.
Čeznuo je za karijerom i kulturom koja bi mu pružila baš ono što
odgovara njegovim interesima i vrednostima. Šetao je s posla na posao,
kako kod nas, tako i u inostranstvu; radio za UN, putovao u Ameriku,
Englesku, Španiju; prijavljivao se za šefa IT službe podjednako kao i za
konsultanta i menadžera supermarketa. Planirao je da se seli u
Trinidad, Kanadu, Francusku. Ove države i karijere ga nisu ispunile.
Zatim je počeo da se bavi stand-up komedijom i razmišljao o tome da se
preseli u London gde bi upisao specijalizaciju iz oblasti obrazovanja.
Ipak, nijedan od ovih puteva nije bio zadovoljavajući.
Razmišljala
sam o primeru mog poznanika i učinilo mi se da mnogi od nas, u većoj
ili manjoj meri, naprave sličnu grešku. Možda je u osnovi pogrešan
pokušaj da racionalizujemo osećaj i utvrdimo da li smo srećni ili
nismo. Kad tragamo za srećom, naš cilj je da iskusimo što više lepih i
sadržajnih stvari. Ovo, čini mi se, stvara problem, jer onog trenutka
kad počnemo da pravimo poredjenja, prebacujemo se sa doživljaja stvari
na procenu stvari.
Dogodilo mi se pre
neki dan da sam se toliko udubila u izvesnu aktivnost, da za mene nisu
postojali ni mesto ni vreme. O sreće koju doživeše moje telo i moj um,
zbog stopostotne zajedničke prisutnosti u datom trenutku!
Zar ne precenjujemo uticaj pozitivnih životnih okolnosti na sreću? Mislimo da će nas unapredjenje ili mnogo novca učiniti srećnijim, a previdjamo činjenicu da ćemo se i tome prilagoditi,da će nas dnevna rutina umoriti, pa ćemo poželeti nešto novo, nešto više i uzbudljivije.
Sem
toga, ukoliko živimo da bi bili srećni, postajemo previše
skoncentrisani na sebe. Fokus isključivo na sebe nikad mi nije doneo
mnogo dobrog. Dešavalo se da postanem neraspoložena zbog preterane
analize i merkanja svake svoje reakcije i doživljaja. Što sam veći
naglasak stavljala na težnju za srećom, to sam usamljenija bivala.
Žudeći za intenzivnim emocijama, često sam procenjivala svoja iskustva
prema visokom standardu. Zar nije ovo već dobar preduslov zarazočaranje?
Kad jednom dobijete prvu nagradu na takmičenju ili dosta novca na
loto-u, teško vam je radovati se što ste našli parking mesto, ili
pobedili u partiji Lore.
Tako dodjoh do kraja večerašnje refleksije na temu sreće.
Moj prijatelj se zaljubio,odlučio da se oženi i da digne ruke od traganja za rudnikom gde se u čistom stanju mogao naći hemijski element Sreća. Ipak, po prvi put posle toliko vremena, on izgleda srećno i ispunjeno. Ovo me navelo da pomislim da sreća obitava u promeni sopstvenih aktivnosti, a ne u promeni okolnosti. Pomeriti težište sa traganja za smislom, na odnose i stvari koje se javljaju kao nusprodukti.
Kao što je veliki engleski filozof Stuart Mill napisao: "Srećni su samo oni kojima u centru pažnje nije isključivo sreća."
